Prije su zime bile duge i hladne, ali su ih ljudi kratili posjećujući jedni druge. Ko kad bi se rano smračilo pa je valjalo skim progovoriti i ugodne trenutke provesti u toplim sobama, a nerijetko se, uz fini muhabet šta i prezalogajilo. Tačno se znalo u kog šporet najbolje peče, i odozgo i odozdo i u kog ćeš pojest najslađe pole krumpira i zatrt naju
kusnijeg sira i kajmaka. O kiselom kupusu i rasolu da ti i ne govorim. Jah. Sve to ne bi bilo ni upola ukusno i slasno da se oko sinije, jal samo prostrte sofrabošće na sred sobe, ne okupi i staro i mlado i sjedne jesti i razne priče i šale prepričavati.
Znalo se ko je volio da mu se dođe, ko malo rijeđe, a ko nikako. Bilo je i takvih, doduše porijetko, al je bilo. Njima je u današnji vakat, beli svanulo. Nejse. I tako svaku noć iza akšama, a kad se ne radi iza jacije pa sve do nekih doba. U mene Fata znala je iz glave kad smo u kog bili i ko je kad bio u nas pa kad bi iziđi na sokag, biva pošli u Ramiza, a ugledaj bi gust dim iz Salihovog dimnjaka, a Bog dao ciča zima, bezbeli preskočimo Ramiza jer se u njeg slabo loži pa ćemo u njeg dok malo ojuži.
-Hajmo se mi sad u Saliha svalit ako bidne mjesta, veli Fata.
-Što ne bi bilo do sad niko nikog nije vratio pa neće ni nas.
Bilo ih je koji su volili da im se dođe a nisu imali Bog zna šta ni naložit pa bi ubaci u peć kalošu da se dim iz njihovog dimnjaka malo zacrni ne bi li im ko došo na sijelo, al jok, ha ljudi osjete smrad kaloše odoše u nekog drugog. Eto, tako smo ti se mi bosanci baš ko indijanci dozivali dimnim signalima i hodali po sijelima dok ne dođoše kauboji, istjeraše i njih i nas iz pameti i rastjeraše kud koji mili moji. Sad je nekim bosancima u po naše zime ljeto, a mi se i dalje gušimo u magli i dimu. Signali više ne dolaze, a i da dođu nema im se ko odazvat. Svak se o svom jadu zabavio, bezbeli.
Uzeir Hadžibeg
Senzor.ba
