Bilo je to takvo vrijeme, o kojem se danas samo priča, a možda za koju godinu izumrit će i priča o njima i njihovom načinu života.
Danas kao da se nešto stidimo samih sebe, svoje tradicije, kulture okrenuli se ko biva zapadu, sramota nekom reći od kud je došao i šta je radio u svom životu.
Neće nas zapad, da je htio u mnogo čemu bi nam pomogao, a ne nudio samo ono što narušava naše bosanskohercegovačko društvo. Mnoge su sofre zabačene i zaboravljene sa kojih se jela najslađa hrana. Miris vruće pogače i somuna zamjenio bijeli kruh, pa smo tako danas i zdravi. A ja – nikad neću da se stidim odakle sam, ne stidim se svoje nane i njene šarene šamije, svoje mame i njenih šarenih dimija na kat.
Nemamo danas vremena ni za najbližu rodbinu, ni prijatelje, radije ćemo sjediti uz chat, facebook i ispričati se, nego da idemo na kahvu i uživo popričamo, ipak to nam je trošak, nema se vremena, a bome i daleko, treba kupiti miloštu…
Naši preci su ostavili mnogo toga nama u amanet, njih danas više nema, al su nam ostale mnoge uspomene, savjeti i po neka požutjela fotografija koja nas podsjeća na neka dobra minula vremena.
Autor: Hasan Keranović
macanovici.net
