Muslimanima je prvi mujezin dobro poznat. Bilal b. Rebbah.
Njegov glas ispunjavao bi vjernička srca snagom i poletom, a kada god bi Poslanik, s.a.v.s., došao u tešku situaciju i kada bi brige počele da ga more, obratio bi se Bilalu riječima: ”Odmori nas namazom, o Bilale”, pa bi on proučio ezan. (Ebu Davud)
Nakon smrti Poslanika, s.a.v.s., Bilal, r.a., nije vise mogu da uci ezan od žalosti za Poslanikom,s.a.vs..
On o sebi kaze: “Nisam mogao ostati u Medini nakon smrti Poslanika, s.a.v.s.” Kad god bi učio ezan i došao do riječi: Ešhedu enne Muhemmeden Resulullah, sjetio bi se Poslanika, s.a.v.s., pa ga je gušilo u grlu i grudima zbog žalosti i tuge za Poslanikom, a. s., i plakao bi, te je sa mudžahidima otišao u Siriju.
Nakon dvije godine, Bilal, r. a., je u snu vidio Poslanika, s.a.v.s., koji mu je rekao: “Kakva je to otuđenost, o Bilale?!, zar nije vrijeme da nas posjetiš?” Bilal, r. a., se probudio žalostan, zaputio se ka Medini i došao do Poslanikova, s.a.v.s., kabura. Tu je plakao i dugo se zadržao. Kada su došli Hasan i Husejn (Poslanikovi unuci), ljubio ih je i privio uza se, a oni su mu rekli: “Želimo da proučiš ezan u zoru (za sabah-namaz).”
I, zbilja, popeo se Bilal na krov džamije i kada je izgovorio: Allahu ekber! Allahu ekber!, uzburkala se Medina. Kada je izgovorio: Ešhedu en la ilahe illellah, povećala se uzburkanost, a kada je izgovorio: Ešhedu enne Muhammeden Resulullah, žene su izašle iza zastora (odaja) svojih, pa nije viđen dan u kojem se više plakalo od toga dana.
macanovici,net
