E vala Hatidže neka smo mi ovo sijeno sadile prije kiše. Bilo je jutros nekako oblačno i tmurno vrijeme. Samo ja Bogme ne znam kako ćeš ti sići, a lotre ni na kraj pameti da ih ponesemo?
– Uh, moja Fato, valja sad meni sići sa ove stožine sijena. Da je moj čojk živ, Bogme se ja nebi vako mučila. Vajkana se ja njega sjetim. Slušaj ti mene moja Hatidže, ovako da ja tebi reknem:
– Eno čujem ja komšiju Omera da nešto u svojoj kovačnici kuje. Brzo idi do njega, pa mu reci da dođe da me samo svuče sa ovog sijena. A ti moja Fato, pazi da te njegova hanuma ona okata Razija ne sazna da će on meni skoknuti u pomoć. Znaš Razija je mnogo opasna žena. Gluho bilo, nedo Bog da ovo sazna, ma ona bi bila spremna da nas obadvije sadije na vrh ove stožine sijena.
– Narod ko narod, znaš teško je udovici, pa nebi da neko šta gluho bilo pomisli. Budi kod nje i kobejagi idi da vidiš kako je njena bašča, jel rodio krompir, jel joj luk niko, jel se krava otelila…..uglavnom ti čuvaj stražu, dok mene samo Omer svuče sa ovog sijena.
– I tako, da nebi našeg komšije Omera, Bogme bi Hatidžei akšam dočekala dok bi sišla sa sijena
Autor: Hasan Keranović
macanovici.net
