Da je Abdić bio izabran, kao što je trebalo da bude, sve bi bilo drugačije. Onda je odjednom došla naredba, čak su i nama u SDS-u rekli da predsednik treba da bude Alija Izetbegović. Koljeviću i meni je to lično rekao Karadžić. Tako smo nas sedmoro dobili koga moramo da izglasamo, što smo i uradili. I sve je dalje otišlo kako je otišlo”, prisjeća se ona.
„Nisam želela da me love i da se krijem, otišla sam dobrovoljno u Hag, mirno spavam i nikada se nisam zbog toga pokajala”, kaže Biljana Plavšić, nekadašnja predsjednica Republike Srpske, jedina žena u Predsjedništvu BiH u SFRJ, biolog i haška osuđenica. U intervjuu za beogradski „Alo!” govori o životu u zatvoru, o tome šta je natjeralo da prizna krivicu, da li se i zbog čega kaje..
Napunila je 87 godina, ali je i dalje aktivna. Kaže da svakog dana odlazi u hram Svetog Save, koji joj život znači. Upitana kako provodi dane, ona odgovara:
“Završava se dan, a ja tek tada shvatim da nisam mnogo toga završila od onoga što sam planirala, kratko mi je vreme. Tada shvatim da je priroda sve savršeno uradila. Jednostavno, sve što radim, dugo traje. Usporena sam, mišići nisu jaki kao što su bili, jedino se još na mozak ne mogu požaliti”,kaže ona.
Navodi da svakog dana ide u šetnju.
“Verujem da me to održava zdravom i u životu. To je moja terapija. Kad ustanem, kod kuće odradim vežbe, onda jedan sat hodam, zatim se vratim kući i kažem: „Dragi bože, toliko od mene”. Znate, u tim šetnjama dosta razmišljam, sitnica je dovoljna da me odvede u razmišljanja i neke događaje. Za čas se vratim svojim studentima, predavanjima i tako…”, kaže Plavšićeva.
Govoreći o pruznanju krivice u Hagu, ona ponavlja “krivica je moja, a ne mog srpskog naroda”.
Na opasku novinara da se ipak ogradila u priznanju krivice, ona priznaje .
“Jesam. Rekla sam – odgovornost je individualna i dalje sam išla samo ja, nisam dala da se upliću država, moj srpski narod… Ne! Samo sam ja kriva. Priznajem krivicu, ona je samo moja i ničija druga, a najmanje mog srpskog naroda, tim rečima sam se obratila sudu u Hagu”, prisjeća se Plavšićeva haških dana.
Na pitanje kako poslije toliko godina gleda na rat u BiH i da li se mogao izbjeći, Plavšićeva je mišljenja da se moglo izbjeći krvoproliće.
– Rat u BiH se mogao izbeći… Jednom rečenicom – mogao se izbeći. Da nije učinjeno nešto nelegalno i da se poštovala volja naroda na izborima, rat bi bio izbegnut”, tvrdi Plavišićeva.
Naglašava da je najveći broj glasova na prvim višestranačkim izborima u BiH osvojio Fikret Abdić zvani Babo.
“Tada su u Predsedništvu Bosne sedela dva predstavnika Srba, dva Bošnjaka, dva Hrvata i jedan Jugosloven, to je bio Ejup Ganić. Da je Abdić bio izabran, kao što je trebalo da bude, sve bi bilo drugačije. Onda je odjednom došla naredba, čak su i nama u SDS-u rekli da predsednik treba da bude Alija Izetbegović. Koljeviću i meni je to lično rekao Karadžić. Tako smo nas sedmoro dobili koga moramo da izglasamo, što smo i uradili. I sve je dalje otišlo kako je otišlo”, prisjeća se ona.
Odgovarajući na pitanje kako je Abdić podnio da ne bude izabran, ona kaže da je bio na sjednicama Predsjedništva tih i miran, ali kada bi na dnevni red došle ekonomske teme i standard građana, tu je bio bez premca.
“Alija je uvek izlagao nacionalne probleme. Nikada neću zaboraviti dan kada je Alija izabran, ta naša sednica bila je veoma kratka, sve je brzo završeno, jer smo dobili naredbu za koga da glasamo. Kada su novinari izašli iz sale, Abdić je rekao: „Ostanite još malo”. Svi smo ostali, a on se tada obratio Aliji i rekao mu: „Ja sam osvojio najviše glasova, ali neka ti bude, Alija, ja imam vremena, a ti nemaš”. Tako je i bilo, znate, on je bio mnogo mlađi od njega. Hoću da kažem i to da sve što je Babo radio nije ugrozilo njegovo nacionalno opredeljenje i to smo svi znali. Nacionalno opredeljenje je jedno, a šovinizam drugo”, kaže Plavšićeva.
Ona tvrdi da su joj još 1992. godine rekli da ide u Hag.
– Koljević i ja smo podneli ostavke na funkcije u Predsedništvu BiH kada su bez našeg saznanja u dva sata noću održali sednicu i proglasili opštu mobilizaciju. Lično sam odnela Aliji jedan primerak ostavke, a drugi u pisarnicu. Stjepan Kljuić, predstavnik Hrvata, 1992. godine mi je rekao: „Doviđenja do suđenja, na kojem ćete biti optužena, a ja svedok”. Samo sam iskolačila oči, rekoh – šta ovaj priča. Podsetiću vas da tada još nije bio ni osnovan Haški tribunal. Kasnije sam u spisima zaista videla da je Kljuić bio predložen za svedoka protiv mene u Hagu. Sve je bilo režirano još tada…”, priča Plavšićeva.
(Izvor: Slobodna-bosna)
