Godinama ljudi iz centralne Bosne i Krajine odlaze u Međugorje i dobijaju sezonske poslove na građevini, u vinogradima ili porodičnim imanjima. Dnevnice im se kreću od 30 do 40 KM. Oni se okupljanju na ulazu u Međugorje, preciznije na raskrcnici Čitluk – Ljubuški.
Kažu da je ovo pijaca radne snage, na koju čak znaju doći i biznimeni iz susjedne Hrvatske. Oni traže građevinske i šumske radnike. A njih je najbiše na „Alijinom trgu“ u Međugorju. Prosječno ih je dnevno od 200 do 300, starosne dobi od 25 do 50 godina. Dosta je i bivših pripadnika Armije BiH, a ponajviše iz Zenice, Bihaća, Travnika…
Glavni menadžer za sve ove poslove je Pero Vrljičak., kažu vlasnik svega i svačega u Međugorju.
Ima i svoje – „Matanove dvore“. Kažu da je rodom iz Imotskog, radio je u Njemačkoj, a za vrijeme rata se doselio u Međugorje.
– Ja sam prvi doveo Bosance da rade u Hercegovini. Devedeset šeste!. To su najbolji majstori za drvo. Mogu i žbuke, ali o kamenu malo znaju. Meni su sve uradili, a onda počeli dolazit u grozdovima. Jerbo, otkad je stigla Gospa, tu se ljudi razlinili, a Bosna ekonomski oslabila. Baš ko što je turizam razlinio Dalmatince. A ove ljude muka goni da rade za pedeset, trijest, pa i dvajest maraka dnevno.
Ovu „crnu berzu rada“ ponekad zna rastjerati policijska patrola, ali rijetko kada im napišu prijave ili kazne. Nemaju dokaza, a i prećutno se solidarišu sa tim ljudima. Nevolja ih je natjerala.
Policija je tu prisutnija, jer se zadnjih godina radnicima na „Alijinom trgu“ priključila i ekpima lopova. Predstave se kao nezaposleni ljudi koji bi radili na građevinskim objektima ili u vinogradima. Pogode posao, a onda opljačkaju gazde. Za jednim Kerimom (tako se predstavljao) danima je trajala potraga. Opuhao je imanje Mate Komerca.
Od tada su Hercegovci oprezniji i bez dokumenata ne dozvoljavaju ni jednom Bosancu da im uđe u posjed.
(Izvor: USN)
