Asmir Šišić iz Gradišća kod Zenice ima 29 godina.
Oženjen je i otac jednog djeteta. Koru hljeba zarađuje u jamama i na divljim deponijama u blizini Zenice.
Vadi ugalj, skuplja rudu i željezo, nosi bernu – ostatak čelika koji se ne izlije.
Kaže da je to opasan posao i dodaje da je glad veća i jača od straha.
Asmir nije jedan i nije jedini. Jame i divlje deponije zatrpane su otpadom i onima koji u tom otpadu traže koru hljeba i koji gram nade u bolji život. Stotinama i hiljadama nezaposlenih jame i divlje deponije jedina su mogućnost da prežive do sutra, do prekosutra.
Mnogi među njima kriju žuljeve i bježe u stranu. Ne žele govoriti, ne žele da se čuje njihova muka. Drugi ne mogu šutjeti, pa ponešto i kažu. Vele da je kriva vlast, da je to sramota, da se država bruka i da je naprosto nemoguće da BiH ima toliki broj nezaposlenih.
Jesu li u pravu? Naravno da su u pravu! Ako za sinove i kćerke, zetove i snahe ima posla k’o pljeve, a za poštenu inteligenciju i radnike jedva da se nađe deset maraka dnevno, onda je obraz davno izgubljen i ostaje nada da neko u vlasti – ovoj aktuelnoj ili onoj koja će doći – može spasiti „ovo malo duše“.
Ako se to ne desi i ako jame i deponije ostanu pretrpane siromašnima i nezaposlenima, onda ostaje samo jedno – da se bruka i sramota unesu u Ustav kao najviši simboli države BiH..
(Izvor: Avaz)
